Mnogo interesovanja bilo je pre nepunih godinu dana kada je Kija predstavila novu verziju „sportidža“. Prethodna, treća generacija bila je cenjena, pored ostalog, i zbog svog elegantnog izgleda; kako ljudi vole da kažu, bio je to jednostavno lep automobil.

Ali, vremena se menjaju, kao i zahtevi kupaca. Kompletna promena imidža tog SUV modela bila je potrebna kako bi se donekle ujednačio izgled automobila cele game Kijinih vozila. Tako nam je bar veliku promenu obrazložio glavni dizajner Kije, sa kojim smo imali prilike da razgovaramo na Salonu automobila u Ženevi.
Novi „sportidž” liči na SUV modele premijum proizvođača iz Nemačke, što i nije čudo s obzirom da je jedan od dizajnerskih centara Kije smešten u centru Frankfurta, a da je dizajner koji je dao suštinsku ideju za izgled - Nemac. Konkretno, svi koji su automobil videli uživo (a tako je mnogo lepši nego na slikama) složili su se da ih neodoljivo podseća na SUV modele „poršea”.
Veliki farovi su agresivno smešteni na vrh prednjih krila, prednji i zadnji blatobrani su istureni, a linija krova je još više zakošena u kupeovskom maniru. Maska hladnjaka je dizajnirana u skladu sa aktuelnim izgledom game Kije, i po tome je već dobro poznata.
Sada malo činjenica, dosadnih ali neophodnih: novi model je duži četiri centimetra, dok su visina i širina ostale nepromijenjene. Sa dužinom oko 4,5 metara tipičan je predstavnik klase srednjih SUV modela. Međuosovinsko rastojanje je povećano za tri centimetra (na 2670 mm), pa je automobil nešto proporcionalniji nego njegov prethodnik. Povećanje međuosovinskog rastojanja je direktno uticalo na povećanje prostora za kolena putnika na zadnjem sedištu.

Sada pozadi mogu da se smeste dvometraši, a prostora za glavu i kolena ima na pretek. Takođe, širina kabine je dovoljna da se na zadnju klupu mogu smesti ti tri odrasla putnika u relativno dobrom komforu. Putnik u sredini mora da smesti svoja stopala levo i desno od centralne konzole na kojoj se pored ostalog nalazi i otvor ventilacije i priključak struje od 12 volti. Na svu sreću, prostor za stopala ispod prednjih sedišta je dovoljno prostran pa nema guranja i sudaranja nogu.
Povećanje prostora u kabini omogućilo je po prvi put i ugradnju zadnjih sedišta koja imaju podešavanje nagiba naslona, položaj možete sada podesiti po sopstvenom ukusu. S obzirom na obilje prostora za noge, Kija je možda mogla da ugradi šine za podešavanje zadnje klupe po dužini, kao kod nekih SUV modela u klasi. Time bi mogao da se poveća prostor i u prtljažniku. Zadnja klupa je mekana i udobna, a opet ima dovoljno dobro profilisana dva spoljna sedišta da telo ima dobar oslonac.
Najskuplji „EX limitid” paket opreme poseduje i električne grejače sedišta koji mogu da pomognu zimogrožljivim osobama kojima nikada ne prijaju kožne presvlake. Grejanje sedišta, da budemo precizni, i napred i pozadi. Prtljažnik je povećan za 15 litara i sada raspolaže sa 491 litra u verziji sa rezervnim točkom, što je slučaj sa automobilom koji se nalazi na testu u redakciji.
Prtljažnik je po veličini u gornjoj polovini svoje klase, a tih gotovo pola kubnih metara je sličan prostor kao limuzina D segmenta. Ono što je dobro jeste da prtljažni prostor ima veliku, pravilnu površinu, tako da nije potrebno slagati komade prtljaga jedan preko drugoga kako biste ga popunili. Takođe, koševi zadnjih točkova ne ulaze previše u prostor i ne otežavaju slaganje stvari. Na bočnom zidu nalazi se i strujni priključak od 12 volti u koji možete, recimo, priključiti ručni frižider i tako obezbediti uvek hladne napitke koji dobro dođu kao osveženje na dugim putovanjima.

Kabina je takođe potpuno promenjena u odnosu na prethodnu generaciju „sportidža”. Komandna tabla i instrumenti su kvalitetniji (i skuplji) nego ranije, što i ne čudi s obzirom da podsećaju na veći „sorento”. Novi „sportidž” je primetno ubedljiviji što se tiče završne obrade i osećaja luksuza u odnosu na prethodnu generaciju.
U enterijeru su se dizajneri bazirali uglavnom na stvaranje prijatnijeg ambijenta u vožnji. Recimo, gornji deo komandne table ima materijal koji imitira „štep”. Obloge na vratima su mekane i imaju eko kožu koja je prijatna na dodir. Primetili smo da su sedišta postavljena nešto niže nego u prethodnoj generaciji, pa se sedi opuštenije, u maniru najboljih limuzina. Prednja sedišta su prostrana, anatomski dobro osmišljena
i pružaju dobru potporu vozačima bez obzira na konstituciju. S obzirom da su presvlake kožne, a znamo da su one uvek pretople leti, a prehladne zimi, moramo da pohvalimo Kiju koja je ugradila ne samo grejanje, već i hlađenje. Ova stavka nije tako česta ni kod proizvođača premijum segmenta. Takođe, prednja sedišta se precizno podešavaju električnim komandama, što doprinosi dozi prestiža u ovom
„sportidžu”. Možda nedostaje memorija sedišta, bar dve fiksirane pozicije dobro bi došle. Doduše, ako sami vozite, ova funkcija vam neće biti preko potrebna (kao ni električno pomeranje), ali ako automobil prelazi iz ruke u ruku, kao što je slučaj u našoj redakciji, onda bi itekako dobro došla. Očigledno je da se dosta radilo na snižavanju buke u kabini. Kada startujete hladan dizel motor, karakteristično zveckanje i lupkanje se spolja čuje, međutim u kabini do putnika dopire tek dobro prigušeno brundanje. Kako se motor zagreva, tako radi sve ravnomernije, tiše i – lepše. Takođe su temeljno prerađeni sistemi oslanjanja kako bi se smanjila buka koja dopire sa puta. Lupa točkova (u ovom slučaju su prečnika 18 inča) čuje se tek prilikom prelaska preko oštrih neravnina. To na našim putevima, uostalom, ne
upijaju ni prestižne limuzine Da bi poboljšala upravljanje i ležanje na putu, ali i da bi se smanjila buka i mehaničke vibracije, Kija je konstruisala bitno kruću karoseriju. Takođe, izmenjena je geometrija prednjeg i zadnjeg ogibljenja, kao i konstrukcija nosećih delova.
Upravljanje je precizno, a osećaj na volanu je prirodniji, jer je električni motor servo asistencije postavljen direktno na letvu upravljačkog sistema, umesto na vratilo volana. Naravno, „sportidž” je SUV i tako se i ponaša u krivinama. Na naglu promenu pravca reaguje kontrolisanim naginjanjem karoserije nakon čega izuzetno dobro drži put. Iznenađenja nema jer pored ogromne sile prijanjanja, tu su i svi mogući elektronski sistemi koji će sprečiti izletanje u slučaju da vas krivina iznenadi.
Kao što smo već rekli, auto koji vam prikazujemo ima manji od dva ponuđena turbo dizel motora. Iz zapremine 1,7 litara razvija maksimalnu snagu od 115 „konja” i maksimalni obrtni moment od 280 Nm. Ovi podaci nam govore da motor nije ni izbliza opterećen u skladu sa svojim mogućnostima. Tako se u vožnji i ponaša. Turbo rupa je vrlo mala, pa ne smeta ni u slučaju da ne volite da menjate brzine.
Naravno, „kija sportidž” nije baš lak automobil i ako želite da bezbedno preteknete na magistrali, treba da odaberete niži mogući stepen prenosa i pustite motor da se zavrti gotovo do limitera kako biste dobili najbolje moguće performanse. Pa opet, u svakodnevnoj glatkoj vožnji, motor je dovoljno elastičan i ima zalihe snage takve da nije potrebno „vrteti” ga preko 2000 o/min.
Ovako kratko stepenovan menjač „kriv” je za relativno umerenu maksimalnu brzinu od 176 km/h, ali i za prilično dobra ubrzanja iz mirovanja. Recimo „kija” dostiže stotku za 11,6 sekundi.
Uz ovu verziju dizelaša u ponudi je samo šestostepeni ručni menjač. Ručica je prilično kratka i brza, a preciznost je na visokom nivou. Stepeni prenosa su relativno kratki i zgusnuti, što znači da u pojedinim trenucima možete čak i preskočiti poneku brzinu i umesto iz treće, prebaciti u peti, pa čak i šesti stepen prenosa. Kompjuter će vam na displeju izbaciti optimalan izbor „brzine“, ali, iz iskustva, ne morate baš slepo da ga slušate. Kratke brzine znače i to da po gradu možete voziti čak i u šestoj brzini bez štucanja motora. A šta to znači i kako se „sportidž“ predstavlja na putu?
I to dugom putu... Na ruti od Beograda do Halkidikija, do odredišta udaljenog oko 750 kilometara, preovlađuje auto-put, ili se barem tako naziva. Vožnja dobrim deonicama je kao život u Skandinaviji – udobna, mirna, sigurna. Stvari se ne menjaju ni kada uđete u Grdeličku klisuru, mitsko mesto izgradnje puta (na Bojani), gde ćete se opet osećata i bezbedno i samouvereno, sa izuzetkom malo više posla oko
menjača. Ako ste pažljivo čitali početak teksta, shvatili ste da motor ne traži previše baratanja menjačem, i da ne morate baš svako smanjenje brzine i ture da propratite nižom „brzinom“.
Udobna, opuštena vožnja zaštitni je znak, i više nego dobrodošla osobina za duga putovanja. Uz udobno krstarenje, sve vam je na dohvat ruke i oka: precizna navigacija, pregledni retrovizori (bočni sa indikatorom automobila u mrtvom uglu), muzika (može i sa USB-a), do opominjućeg signala pri napuštanju i prelaska u drugu traku i automatskog kočenja u slučaju iznenadnog i rizičnog približavanja vozilima ispred vas.
Ma kako kudili naše puteve, makedonski su (još) gori. Osim rupa, krase ih i brojne uske deonice, prepune dubokih poprečnih neravnina, na kojima ni luksuzne limuzine ne mogu da odole. Na jednoj takvoj deonici, na oko 120 kilometara na sat, „sportidž“ je vešto plivao, tek minimalno tražeći popuštanje „gasa“ dok su u retrovizoru zaostajali svi oni niži, verovatno na nekih osamdesetak km na sat. Jednostavno, naš auto je glatko upijao neravnine i pokazao ono što mu i jeste glavna osobina: prilagođavanje raznim uslovima na putu.
Prednost svih SUV vozila, pa tako i „sportidža“, jeste pozicija za sprat više od automobila. Potrošnja goriva je stavka koju smo pomno pratili. U stalnom režimu brzine između 130 i 140, potrošnja se kreće oko osam do devet litara, sa razumljivim skokovima prilikom ubrzanja. Na lokalnim putevima, potrošnja uz manju brzinu donosi i nižu potrošnju za oko litar dizela. Sveukupno, prosečna potrošnja na deonici Beograd – Sitonija, što je ime drugog prsta na Halkidikiju, zaustavila se na 8,2 litra. Očekivano, uz visok prosek brzine, forsiran rad klima uređaja, i prilično opterećen prtljažnik.

Konačno, i posle duge vožnje u cugu, pređenih 750 kilometara, uz jednu haotičnu granicu (pogađate: našu) i kratko zadržavanje na grčkoj, vozač izlazi iz sportidža“ zadovoljan i dovoljno svež za kasno popodnevno brčkanje.

„Kija sportidž“ je, da zaključimo prvi deo našeg dugotrajnog testa, pouzdan, udoban i upadljiv auto. Lako ćete se sprijateljiti sa njim, brzo pronaći i iskoristiti njegove prednosti, lako se snalaziti sa komandama i dodatnim funkcijama koje pruža.
Na putu ćete se osećati komforno i bezbrižno, baš kao što bi trebalo. Njegove dimenzije shvatićete samo kada ga pogledate sa strane, dok ste u njemu imaćete utisak da ste u udobnoj limuzini klasičnog kroja. Uz još neke detalje sa puta na prvom, dugom delu testa, u narednom broju sačekaće vas i detalji o vožnji u gradskim uslovima troškovima, načinima finansiranja i kupovine. Jer, ovo je tek početak jednog prijateljstva...

Prijavite se na test vožnju i uverite se u Kia kvalitet!

Za gledanje originalnog testa, molimo da kliknete na donji pdf dokument:

Prenesite prilog